Трећи рајх

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Немачки рајх
Deutsches Reich
Трећи рајх
Химна
Пјесма Нијемаца
Заставу високо
German Reich 1942.png
Њемачка на врхунцу моћи током Другог свјетског рата (1942)
Географија
Континент Европа
Регија Средња Европа
Главни град Берлин (44°48′N 20°28′E)
Друштво
Службени језик немачки
Религија протестантизам, католицизам
Политика
Облик државе Нацистичка диктатура
 — Фирер Адолф Хитлер
  Јозеф Гебелс (Канцелар)
Законодавна власт Рајхстаг
Историја
Историјско доба савремено доба
 — Оснивање 1933.
 — Укидање 1945.
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 696.265 km²
Становништво 90.030.775 (1941)
густина: 129,3/km²
Валута рајхмарка (ℛℳ)
Земље претходнице и наследнице
Немачке
Претходнице: Наследнице:
Flag of Germany (3-2 aspect ratio).svg Вајмарска република Фленсбуршка влада Flag of the German Reich (1935–1945).svg
Портал:Историја
Део серије о
историји Немачке
Germany
Flag of Germany.svg Портал Немачка

Трећи рајх (њемачки: Drittes Reich) или Нацистичка Њемачка, уобичајени су називи за Њемачку у раздобљу од 1933. до 1945. године, када су Адолф Хитлер и његова Националсоцијалистичка њемачка радничка партија (скр. Нацистичка партија) контролисале земљу кроз диктатуру. Под Хитлеровом влашћу, Њемачка је трансформисана у тоталитарну државу која је контролисана готово све видове живота путем правног процеса Глајхшалтунг. Званичан назив држава је био Њемачки Рајх (њемачки: Deutsches Reich) до 1943. и Великоњемачки Рајх (њемачки: Großdeutsches Reich) од 1943. до 1945. године. Трећи рајх, коришћен као синоним за нацистичку Њемачку, при чему се Свето римско царство види као први, а Њемачко царство 1871—1918. као други рајх. Нацистички режим је окончан побједом Савезника у мају 1945. године, чиме је завшен Други свјетски рат у Европи.

Хитлера је на положај канцелара Њемачке поставио предсједник Вајмарске републике, Паул фон Хинденбург, 30. јануара 1933. године. Нацистичка партија је затим почела да уклања политичку опозицију и консолидује политичку моћ. Хинденбург је преминуо 2. августа 1934. године и Хитлер је постао диктатор Њемачке спајање кабинета и овлашћења канцелара и предсједника. На референдуму одржаном 19. августа 1934. године Хитлер је потврђен као једини фирер (вођа) Њемачке. Сва овлашћења су централизована у Хитлеровој личности и његова ријеч је постала највиши закон. Влада није била координисано, кооперативно тијело, него збир фракција које су се бориле за власт и Хитлерову корист. Усред Велике кризе, нацисти су повратили привредну стабилност и окончала масовну незапосленост уз помоћ великих војних трошкова и мјешовите привреде. Предузети су обимни јавни радови, укључујући и изградњу аутопутева. Повратак привредне стабилности, подстакла је популарност режима.

Расизам, нарочито антисемитизам, био је средишња одлика режима. Нацисти су германске народе сматрали најчистијим огранком Аријевске расе и такође вишом расом. Дискриминација и прогони Јевреја и Рома почеле су након ступања на власт. Први концентрациони логор је основан у марту 1933. године. Јевреји и други који су сматрани непожељним били су затварани, док су припадници либералне, социјалистичке и комунистичке опозиције убијани, затвара или протјеривани. Опозиција Хитлеровој власти и хришћанске цркве биле су угњетаване, док су многе вође биле затворене. Образоваање је било усмјерено на расну биологију, популациону политику и способност за војну служу. Каријерне и образовне могућности за жене биле су смањене. Рекреација и туризам су биле организване кроз програм Снага кроз радост, а Љетне олимпијске игре 1936. године представиле су Њемачкуна међународној сцени. Министар пропаганде Јозеф Гебелс ефективно је користио филм, масовне скупове и Хитлерово хипнотичко говорништво како би утицао на јавно мнење. Власт је контролисала умјетнички израз, промовисала специфичке облике умјетности и забрањивала или обесхрабљивала друге видове.

Нацистички режим је доминирао сусједима кроз војну пријетњу у годинама пред избијање рата. Трећи рајх је постављао све агресивније територијалне захтјеве, претећи ратом уколико се они не испуне. Заузео је Аустрију и Чехословачку 1938. и 1939. године. Хитлер је склопио споразм о ненападању са Јосифом Стаљином и извршио инвазију на Пољску у септембру 1939. године, чиме је избио Други свјетски рат у Европи. Њемачка је освојила већи дио Европе до 1940. и отворено је пријетила Уједињеном Краљевству. Рајхскомисаријати су преузели контролу над освојеним подручјима и успостављена је њемачка управа у ономе што је преостало од Пољске. Њемачка је експлоатисала сировине и радну снагу са окупираних подручја и од својих савезника. Милиони Јевреја и других народа које је држава сматрала непожељним су затварани, убијани у нацистичким концентрационим логорима и логорима смрти, или су убијани током Холокауста, вршењем ратних злочина и других злочина против човјечности.

Након њемачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године, за нацисте се стање погоршало, па су 1943. претрпјели велике војне поразе. Обимна ваздушна бомбардовања Њемачке су ескалирала 1944. године, а силе Осовине су биле у повлачењу у југоисточној и источној Европи. Након савезничке инвазије на Француску, Њемачку су са истока освојили Совјети, а са запада остале Савезници и капитулирала је у мају 1945. године. Хитлерово одбијање да призна пораз довело је до масовног уништавања њемачке инфраструктуре и додатних жртава рата у посљдњих мјесецима рата. Савезничка побједа покренула је политика денацификације, а за већину преживјелих нацистичких вођа покренуто је суђење за ратне злочине познато као Нирнбершки процес.

Садржај

Назив

Званичан назив државе је био Њемачки Рајх (њемачки: Deutsches Reich) од 1933. до 1943. године и Великоњемачки Рајх (њемачки: Großdeutsches Reich) од 1943. до 1945. године, док су уобичајени називи државе Трећи рајх или Нацистичка Њемачка. Назив Трећи рајх (њемачки: Drittes Reich) је усвојен из нацистичке пропаганде, а први пут је употребљен 1922. као наслов књиге конзервативног писца Артура Мелера ван ден Брука. Књига рачуна Свето римско царство (962—1806) као први Рајх, а Њемачко царство (1871—1918) као други.[1]

Позадина

Њемачка је била познат као Вајмарска република у раздобљу од 1919. до 1933. године. Била је то република са полупредсједничким системом. Током свог постојања, суочава се са бројним проблемима, који укључују хиперинфлацију, спорне односе са побједничким Савезнцима из Првог свјетског рата и низ неуспјелих покушаја коалиционих влада подијељених политичких странака.[2] Озбиљни преокрети за њемачку привреду почели су након завршетка рата, дјелимично због плаћања ратне одштете под одредбама Версајског споразума из 1919. Влада је штампала новац како би исплатила одштету и државни ратни дуг, због чега је избила хиперинфлација која је довела до надуваних цијена потрошачких потреба, привредног хаоса и немира због хране.[3] Када влада није исплатила одштету у јануару 1923, француска војска је окупирала њемачке индустријске области у Руру и због тога су избили велики грађански немири.[4]

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија, скраћено Нацистичка партија, основана је 1920. године. Она је преименовани насљедник Њемачке радничке партије, основане 1919, једне крајње десничарских политичких странака које су биле активне у то вријеме у Немачкој.[5] Програм Нацистичке партије је укључивао уклањање Вајмарске републике, одбацивање одредаба Версајског мира, радикални антисемитизам и антибољшевизам.[6] Они су обећавали јаку средишњу владу, проширени лебенсраум (животни простор) за германске народе, оснивање националне заједнице засноване на раси и расно чишћење активним прогоном Јевреја, којима ће бити одузето држављанство и грађанска права.[7] Нацисти су предлагали национални и културни препород на основу Фолкиш покрета.[8] Партија, нарочито њено паравојно крило Штурмабтајлунг (СА; јуришни одред, смеђекошуљаши), користила је физичко насиље како би унаприједила и ојачала свој политички положај, нарушавајући састанке супарничких организација и нападајући њихове чланове (као и Јевреје) на улици.[9] Такве крајње десничарске оружане скупине биле су уобичајене у Баварској и толерисала их је крајње десничарска државна влада Густава фон Кара.[10]

Када се у САД догодио берзански крах 24. октобра 1929, његов утицај на Њемачку је био кобан.[11] Милиони радника су отпуштени, а неколико великих банака је пропало. Хитлер и нацисти су се припремили да искористе ванредно стање да би стекли подршку за своју партију. Они су обећавали да ће ојачати привреду и пружити запослења.[12] Многи гласачи су вјеровали да је Нацистичка партија способна да успостави ред, угуши грађанске немире и побољша међународни углед Њемачке. Након савезних избора новембра 1932., Нацистичка партија је били најјача странка у Рајхстагу, зазузевши са 37,4% гласова или 230 посланичких мјеста.[13]

Историја

Адолф Хитлер је постао њемачки шеф државе 1934. године, са титулом Фирер и Рајхскацелер

Нацистичко освајање власти

Иако су нацисти имали највећи удио гласова на двјема парламентарним изборима 1932, они нису имали већину. Хитлер био на челу краткотрајне коалиционе владе која је формирана са Њемачком националном народном партијом.[14] Под притиском политичара, индустријалаца и пословне заједнице, председник Паул фон Хинденбург је именовао Хитлера за канцелара Њемачке 30. јануара 1933. године. Овај догађај је познат као махтерграјфунг (стицање моћи).[15]

У ноћи 27. фебруара 1933. у згради Рајхстага је подметнут пожар. Маринус ван дер Лубе, холандски комуниста, проглашен је кривим за подметање пожара. Хитлер је тврдио да је пожар означавао почетак комунистичког устанка. Декрет о пожару у Рајхстагу, који је наметнут 28. фебруара 1933, ограничио је већину грађанских слобода, укључујући право окупљања и слободу штампе. Декрет је такође дозволио полицији да временски неограничено притвара људе без оптужнице или судског налога. Законодавство је пратила јака пропаганда која је довела до подршке јавности овој мјери. СА је предузео насилно сузбијање комуниста широм земље и 4.000 чланова Комунистичке партије Њемачке је ухапшено.[16]

У марту 1933. Закон о посебним овлашћењима, који је представљао амандман на Вајмарски устав, усвојен је у Рајхстагу са 444 гласова за и 94 против.[17] Овај амандман је омогућио Хитлеру и његовом кабинету да усвајају законе — чак и оне законе које крше устав — без сагласности предсједника или Рајхстага.[18] Пошто је за усвајање закона била потребна двотрећинска већина, нацисти су искористили одредбе Декрета о пожару у Рајстагу да спријече неколико посланика Социјалдемократске партије да присуствују сједници, а комунисти су већ били забрањени.[19][20] Влада је 10. маја одузела цјелокупну имовину Социјалдемократске партије, а странка је забрањена 22. јуна.[21] СА је 21. јуна извршила рацију у канцеларијама ЊННП — претходног коалиционог партнера — и странка је забрањена 29. јуна. Преостале велике политичке странке — Баварска народна партија, Партија центра и Њемачка народна партија — су распуштене. Њемачка је 14. јула 1933. постала једнопартијска држава са доношењем закона којим се Нацистичка партија одређује као једина легална странка у Њемачкој. Оснивање нових политички странака је учињено нелегалним, а све остале политичке странке које још нису биле распуштене су забрањене.[22] Закон о посебним овлашћењима је накнадно служио као правна основа за диктатуру коју је установила Нацистичка партија. На изборима у новембру 1933, 1936. и 1938. били су под нацистичком контролом, јер су на њима учествовали само нацисти и мали број независних посланика.[23]

Нацификација Њемачке

Иако традиционалне њемачке државе нису биле укинуте (изузев Либека 1937), њихова уставна права и суверенитет су еродирани и на крају укинути. Пруска се већ налазила под савезном управом када је Хитлер дошао на власт, пружајући модел за даљи поступак

У мјесецима након заузимања власти у јануару 1933. године, Хитлеров кабинет је користио одредбе Декрета о пожару у Рајхстагу и каснијег Закона о посебним овлашћењима како би покренуо поступак Глајхсшалтунга (координације), којим су сви видови живота стављени под контролу партије.[24] Поједине државе које нису контролисале изабране нацистичке владе или коалиције предвођене нацистима биле су присиљене да пристану на именовање Рајх комисара како би се држава ускладила са политиком средишње владе. Ови комисари су имали овлашћења да постављају или смјењују мјесне владе, државне скупштине, званичнике и судије. Тиме је Њемачка дефакто постала унитарна држава, док је све државне владе контролисала средишња влада на челу са Нацистичком партијом.[25][26] Државне скупштине и Рајхсрат (савезни годњи дом) укинути су у јануару 1934. године,[27] док су сва овлашћења савезних држава пренешена на средишњу владу.[26]

Свим грађанским организацијама, укључујући удружења пољопривредника, добровољачке организације и спортске клубове, руководство је замјењено симпатизерима нациста или члановима странке; ове грађанске организације су се спојиле са Нацистичком партијом или су се суочиле са укидањем.[28] Нацистичка влада је Први мај 1933. прогласила „Националним даном рада” и позвала је многе представнике синдиката на прославу у Берлину. Дан касније, јуришне снаге СА су уништиле канцеларије синдиката широм земље; сви синдикати су били присиљени на распуштање, а њихове вође су ухапшене.[29] Закон о обнови стручне грађанске службе, усвојен у априлу, уклонио је са посла све учитеље, професоре, судије, магистрате и владине званичнике који су били Јевреји или оне чија је посвјећеност партији била сумњива.[30] То је значило да су једине неполитичке институције коју није била под контролом Нацистичке партије биле цркве.[31]

Нацистички режим је укинуо симболе Вајмаске републике, укључујући црно—црвено—златну тробојку и усвојио прилагођене симболе. Бивша царска црно—бијело—црвена тробојка је враћена као једна од двије званичне заставе Њемачке; друга застава је била застава Нацистичке партије са свастиком, која је 1935. постала једина државана застава. Нацистичка химна Заставу високо је постала друга државна химна.[32]

Хитлер је знао да је оживљавање привреде је од виталног значаја. Године 1934, користећи дефицитарну потрошњу, предузео је пројекте јавних радова, стварајући 1,7 милиона нових радних мјеста само до краја те године.[33] Просјечне зараде и по сату и по седмици су почеле да расту.[34]

Консолидовање моћи

Недуго након што је Нацистичка партија отела власт, СА је наставио да врши притисак како би стекао већу политичку и војну моћ. Као одговор на то, Хитлер је искористио Шуцштафел (СС) и Гестапо како би прочисто редове СА у Ноћи дугих ножева, која је назив за низ политичких убистава од 30. јуна до 2. јула 1934. године.[35] Хитлерова мета је био начелник штаба СА Ернст Рем и остале вође СА које су — заједно са бројним Хитлеровим политичким противницима (као што су Грегор Штрасер и бивши канцелар Курт фон Шлејхер) — похапшене и стрељани.[36]

Хинденбург је преминуо 2. августа 1934. године. Претходног дана, кабинет је донео „Закон о највишој државној канцеларији Рајха“, који је значио да по Хинденбургговој смрти, дужност предсједника ће бити укинута, а његове надлежности спојене са надлежностима канцелара.[37] Хитлер је на тај начин постао шеф државе и шеф владе. Званично је именован за Фирера и Рајхсканцелара (вођу и канцелара), иако је титула рајхсканцелара временом занемарена. Њемачка је сада била тоталитарна држава са Хитлером на челу.[38] Као шеф државе, Хитлер је постао врховни заповједник оружаних снага. Нови закон је промијенио традиционалну заклетву војника, тако да су се они заклињали на вјерност Хитлеру лично, а не канцеларији врховног заповједник или државе.[39] Спајање дужности предсједника са канцеларском дужности је одобрено са 90% бирачког тијела на плебисциту 19. августа 1934. године.[40]

Јозеф Гебелс, рајхсминистар националног просвјећења и пропаганде

Највећем дијелу њемачког народа је лакнуло да су сукоби и уличне борби из вајмарске ере завршени. Становништво је било преплављено пропагандом коју је водио министар националног просвјећења и пропаганде Јозеф Гебелс, који је обећао мир и достојанство за све у уједињеној земљи без марксиста и без ограничења Версајског споразума.[41] Први већи нацистички концентрациони логор, првобитно за политичке затворенике, отворен је у Дахауу 1933.[42] На стотине логора различитих величина и намјена је направљено до краја рата.[43]

Почетком априла 1933. године, уведене су многе мјере које дефинишу статус Јевреја и њихова права.[44] Иницијативе и правни мандати против Јевреја кулминирали су усвајање Нирнбершких закона 1935. године, којим су им одузета основна права.[45] Према усвојеним законима, нацисти су Јеврејима могли одузети цјелокупно богатство, било им је забрањено да се вјеначају са нејеврејима и било им је забрањено да раде већину послова на тржишту рада (као што су послови везани за право, медицину или образовање). На крају им је забрањен суживот са њемачким грађанима и друштвом, због чега су временом дехуманизовали Јевреје у очима већине њемачког народа. Етнички Нијемци који су одбили да изопште Јевреје или који су показали знакове отпора нацистичкој пропаганди стављени су под надзор Гестапоа или су им одузета права или су послат у концентрационе логоре.[46] Нацистичка партија је прибавила и легитимисала моћ кроз своје почетне револуционарне дјелатиности, затим манипулацијом правног механизма, затим употребном политичке моћи и на крају преузимањем државних и савезних институција.[47][48]

Ојачавање војске

Након усвајање Закона о посебним овлашћењима и нацистичког преузимања власти почетком 1933. године, Њемачка је била без савезника, а војска је била драстично ослабљена одредбама Версајског споразума. Француска, Пољска, Италија и Совјетски Савез су имале своје разлоге за противљење Хитлеровом узизању на власт. Пољска је Француској предлагала да двије земље ступе у превентивни рат против Њемачке у марту 1933. године. Фашистичка Италија се противила њемачким претензијама на Аустрију и Балкан, које је дуче Бенито Мусолини сматрао дијелом италијанске сфере утицаја.[49]

Почетком фебруара 1933, Хитлер је објавио да се мора предузети поновно наоружање, иако тајно у почетку, јер би то представљало кршење Версајског споразума. Хитлер је 17. маја 1933. одржао говор пред Рајхстагом у коме је истакао жељу за свјетским миром, док је у исто вријеме прихватио понуду америчког предсједника Френклина Д. Рузвелта за војно разоружавање, али под условом да и све друге европске државе учине исто.[50] Како друге европске државе нису прихватиле ту понуду, Хитлер је у октобру повукао Њемачку са Свјетске конференције о разоружања и из Друштва народа, тврдећи како су одредбе разоружања неправедне уколико би се односиле само на Њемачку.[51] На референдуму одржаном у новембру, 95% гласача је подржало њемачко повлачење.[52]

Хитлер је 1934. године својим војним вођама рекао како би рат на истоку требао да почне 1942. године.[53] Сарска област, која је била стављена под надзор Друштва народа на 15 година по крају Првог свјетског рата, гласала је у јануару 1935. да поново постане дио Њемачке.[54] У марта 1935. Хитлер је најавио стварање ваздухопловних снага и да ће Рајхсвер бити повећан на 550.000 људи.[55] Уједињено Краљевство се сложило да Њемачкој буде дозвољена изградња поморске флоте потписивањем Англо-њемачког поморског споразума 18. јуна 1935.[56]

Када је италијанска инвазија Етиопије довело до благих протеста британске и француске владе, Хитлер је 7. марта 1936. искористио Француско-совјетски споразум о узајамној помоћи као изговор да нареди војсци да умаршира са 3.000 војника у рајнску демилитаризовану зону, што је било у супротности са Версајским споразумом.[57] Како је та територија била дио Њемачке, британска и француска влада нису сматрале да је истрајавање да се испоштује споразум вриједно ризика од рата.[58] На једнопартијским изборима одржаним 29. марта, Нацистичка партија је добила 98,9% подршке.[58] Хитлер је 1936. потписао Антикоминтернски пакт са [[Јапанско царство[]Јапаном]] и споразум о ненападању са Мусолинијем, што ће се ускоро називати „Осовина Рим—Берлин“.[59]

Хитлер је послао војни материјал и помоћ националистичким снагама генерала Франциска Франка у Шпанском грађанском рату, који је избио у јулу 1936. Њемачка Легија Кондор у свом саставу је имала низ авиона и њихових посада, као и контигент тенкова. Авиони Легије су уништили Гернику 1937. године.[60] Националистичке снаге су побједиле 1939. и постали су неформални савезници нацистичке Њемачке.[61]

Аустрија и Чехословачка

(горе) Хитлер проглашава Аншлус на Хелденплацу, Беч, 15. марта 1938. године
(доле) Нијемци у Жатецу, Чехословачка, поздрављају њемачке војнике са нацистичким поздравом, 1938. година

У фебруару 1938. Хитлер је нагласио аустријском канцелару Курту Шушнигу потребу да Њемачка да обезбједи своје границе. Шушниг је заказао плебисцит о аустријској независности за 13. март, али је Хитлер 11. марта послао ултиматум Шушнигу са захтјевом да преда сву власт аустријској Нацистичкој партији или ће се суочити са инвазијом. Њемачке снаге су ушле у Аустрију сљедећег дана, поздрављене са ентузијазмом од стране становништва.[62]

Чехословачка је била дом бројне њемачке мањине, која је живела углавном у Судетској области. Под притиском сепаратистичких група у оквиру Партије судетских Нијемаца, чехословачка влада је понудила привредне уступке у региону.[63] Хитлер је одлучио да не укључи само Судетску област у Рајх, већ и цијелу Чехословачку.[64] Нацисти су предузели пропагандну кампању у покушају да стекну подршку за инвазију.[65] Највише војне вође нису подржале ратни план, јер Њемачка није била спремна за рат.[66]

Криза је довела до ратних припрема Уједињеног Краљевства, Чехословачке и Француске (чехословачких савезника). У покушају да се избјегне рат, британски премијер Невил Чемберлен је уговорио низ састанака, чији је исход био Минхенски споразум, потписан 29. септембра 1938. Чехословачка влада је била приморана да прихвати њемачку анексију Судетске области. Чемберлен је дочекан са одушевљењем када је слетео у Лондону доневши, по његовим ријечима, „мир за наше вријеме."[67] Споразум је потрајао шест мјесеци прије него што је Хитлер окупирао остатак територије Чешке у марту 1939.[68] Нијемци су подијели Чехословачку на два дијела, марионетску Словачку Републику и Протекторат Чешка и Моравска.[69]

Аустријске и чешке девизне резерве су нацисти убрзо конфисковали, као и залихе сировина као што су метали и готови производи робе, као што су наоружање и авиони, који су испоручени у Њемачку. Индустријски конгломерат Рајхсверк Херман Геринг преузео контролу над производним погонима челика и угља у обје земље.[70]

Пољска

Нацистички пропагандни плакат који Данциг проглашава њемачким

У јануару 1939. године Њемачка је са Пољском потписала споразум о ненападању, а који је ометао француску мрежу антињемачких савеза у источној Европи.[71] У марту исте године Хитлер је затражио повратак Слободног града Данцинга и Пољског коридора, појас копна којим је Источна Пруска била одвојена од остатка Њемачке. Британци су најавили да ће пружити помоћ Пољској, ако буде нападнута. Хитлер је, вјерујући да Британци не би заправо предузели акцију, наредио да би план инвазије требало да буде спреман до септембра 1939.[72] Дана 23. маја је описао својим генералима свој општи план који је садржавао не само одузимање Пољског коридора, већ знатно ширење њемачке територије на исток на рачун Пољске. Очекивао је да ће овог пута његов план бити испуњен силом.[73]

Нијемци су поново потврдили свој савез са Италијом и потписали споразуме о ненападању са Данском, Естонијом и Летонијом. Трговинске везе су озваничене са Румунијом, Норвешком и Шведском.[74] Хитлеров министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп, организовао је преговоре са Совјетским Савезом о споразум о ненападању чији је исход споразум Рибентроп—Молотов потписан у августу 1939.[75] Споразум је садржао тајни протокол о подели Пољске и балтичких држава у њемачке и совјетске сфере утицаја.[76][77]

Други свјетски рат

(горе) Анимирана мапа која приказује низ догађаја у Европи током Другог свјетског рата
(доље) Њемачке и њене савезнице на врхунцу успјеха сила Осовине, 1942. године

Спољна политика

Њемачка ратна спољна политика укључивала је стварање савезничких влада под непосредном или посредном контролом из Берлина. Главни циљ је добијање војних снага од важнијих савезника, попут Италије и Мађарске, као и милиона радника и обилних залиха хране од подређених савезника као што су Вишијевска Француска.[78] До јесени 1942, на Источном фронту било је 24 дивизије из Румуније, 10 из Италије и 10 из Мађарске.[79] Када нека држава више није била поуздана, Њемачка би преузела пуну контролу, као што је учинила са Француском 1942, Италијом 1943. и Мађарском 1944. Иако је Јапан званично био моћан савезник, однос је био далек и било је мало координације или сарадње. Нпр, Њемачка је одбила да дијели своју формулу за добијање синтетичке нафте из угља скоро све до краја рата.[80]

Почетак рата

Њемачка је напала Пољску и заузела Слободни град Данциг 1. септембра 1939, чиме је почео Други свјетски рат у Европи.[81] Поштујући своје уговорне обавезе, Уједињено Краљевство и Француска су два дана касније објавиле рат Њемачкој.[82] Пољска је пала брзо, јер су Совјети напали са истока 17. септембра.[83] Рајнхард Хајдрих, тадашњи шеф Зихерхајтсполицаја и Зихерхајтсдинста, наредио је 21. септембра да Јевреји треба да се скупе и сконцентришу у градовима са добрим железничким везама. У почетку је намера била да се депортације Јевреја усмјере даље на исток или евентуално на Мадагаскар.[84] Коришћењем од раније припемљених спискова, око 65.000 припадника пољске интелигенције, племића, свештеника и учитеља је убијено крајем 1939. у покушају да се уништи идентитет Пољске као нације.[85][86]. Совјети су наставили да нападају, напредујући у Финској у Зимском рату, а њемачке снаге су укључене у акцију на мору. Није било скоро никаквих других активности до маја 1940, тако да је тај период постао познат као "лажни рат".[87]

Од почетка рата, британска блокада пошиљки у Њемачку је имала утицај на привреду Рајха. Нијемци су били посебно зависини од страних залиха нафте, угља и житарица.[88] Да би заштитио шведске испоруке руде гвожђа у Њемачку, Хитлер је наредио напад на Данску и Норвешку, која је изведен 9. априла 1940. Данска је пала за мање од једног дана, док је већи дио Норвешке пао до краја мјесеца.[89][90] Почетком јуна, Њемачка је окупирала цијелу Норвешку.[91]

Освајање Европе

Насупрот ставу многих од његових високих војних официра, Хитлер је наредио напад на Француску и Низоземску, који је почео у мају 1940.[92][93] Нијемци су брзо освојили Луксембург, Холандију и Белгију, а Француска се предала се 22. јуна.[94] Побједа у Француској довела је до порасти Хитлерове популарности, као и раста ратне грознице у Њемачкој.[95]

Упркос одредбама Хашке конвенције, индустријска предузећа у Холандији, Француској и Белгији су стављене у службу производње ратног материјала за Њемачку. Званичници окупираних земаља су видјели ову опцију као бољу него да њихови грађани буду депортовани у Њемачку на принудни рад.[96]

Њемачкиу војници маршију код Тријумфалне кампање у Паризу, 14. јун 1940. године

Нацисти су заплијенили од француске хиљада локомотива и возног парка, залихе оружја и сировина, као што су бакар, калај, нафта и никл.[97] Такође су наметнути финансијски захтјеви владама окупираних земаља; исплате за трошкове окупације су стизали из Француске, Белгије и Норвешке.[98] Трговинска баријера довела је до гомилања залиха, црног тржишта и неизвесности око будућности[99] Залихе хране су биле несигурне; производња хране је опала у већини области у Европи, али не као време Првог светског рата.[100] Многе окупиране земље је задесила глад током рата.[100]

Хитлер је понудио мир новом британском премијеру Винстону Черчилу, што је он одбио у јулу 1940. године. Велики адмирал Ерих Редер је у јуну упозорио Хитлера да је супериорност у ваздуху предуслов за успјешну инвазију на Британију, па је наредио низ ваздушних напада на ваздушне базе и радарске странице Краљевског ваздухопловства, као и на британске градове, укључујући Лондон, Плимут и Ковентри. Међутим, њемачки Луфтвафе није успио да побједи Краљевско ваздухопловство у оно што је постало познато као битка за Британију. До краја октобра, Хитлер је схватио потребна ваздушна надмоћ неопходна за његову планирану за инвазију на Британију није могла да се оствари.[101][102][a] Неколико историчара, укључујући Ендруа Гордона, сматрају да је главни разлог за пропаст планова инвазије био надмоћ Краљевске морнарице, а не Краљевског ваздухопловства.[103]

Њемачки напори на обезбјеђивању нафте укључивали су преговоре о снадбјевању од новог савезника, Румуније, која се придружила силама Осовине потписивање Тројног пакта у новембру 1940. године.[104][105] У фебруару 1941, Њемачки афрички корпус стигао је у Либију да помогне Италијанима у Сјеверноафричкој кампањи.[106] Дана 6. априла, Немачка је покренула инвазију на Југославију и Грчку.[107][108] Цијела Југославија и дијелови Грчке су накнадно подијељени између Њемачке, Мађарске, Италије и Бугарске. Хрватски фашистички вођа Анте Павелић, уз подршку Италије и Њемачке, основао је Независну Државу Хрватску.[109][110]

Инвазија на Совјетски Савез

Дана 22. јуна 1941, у супротности са споразумом Молотов—Рибентроп, 5,5 милиона осовинских војника је напало Совјетски Савез. Поред Хитлерове намјере стицања Лебенсраума, ова велика офанзива — под кодним именом операција Барбароса — имала је циљ да уништи Совјетски Савез и искористи његове природне ресурсе за каснију агресију на западне силе.[111] Међу њемачким народом реакције су биле изненађење и стрепња. Многи су се забринули колико дуго ће се рат потрајати или су сумњали да Њемачка не може добити рат на два фронта.[112]

Смрт и унуштење током Стаљинградске битке, октобар 1942. године

Инвазијом је освојен огроман простор, укључујући и балтичке земље, Бјелорусију и западну Украјину. Након успјешне битке код Смоленска, Хитлер је наредио армијској групи Центар да заустави своје напредовање ка Москви и привремено преусмјери своје оклопне групе за помоћ у опкољавању Лењинграда и Кијевa.[113] Ова пауза је дала Црвеној армији могућност да мобилише нове резерве. Напад на Москву, који је настављен у октобру 1941, завршио се катастрофално у децембру.[114] Дана 7. децембра 1941, Јапан је напао Перл Харбор на Хавајима. Четири дана касније, Њемачка је објавила рат САД.[115]

Хране је недостајало у освојеним областима Совјетског Савеза и Пољске, с обзиром да је војска у повлачењу спаљивала усјеве, а већи дио преосталог је однесен у Њемачку.[116] У самој Њемачкој, оброци су морали да се смање 1942. У својој улози опуномоћеног у Четворогодишњем плану, Херман Геринг је захтјевао повећање испоруке жита из Француске и рибе из Норвешке. Жетва 1942. је била добра и залихе хране су остале одговарајуће у западној Европи.[117]

Њемачка, као и Европа у цјелини, у потпуности је зависила од увоза нафте.[118] У покушају да ријеши проблем несташице, Њемачка је у јуну 1942. покренула операцију Плаво, инвазију на кавкаска нафтна поља.[119] Црвена армија је покренула противофанзиву 19. новембра и окружила осовинске снаге у Стаљинграду 23. новембра.[120] Геринг је убиједио Хитлера да се 6. армија може снадбјевати путем ваздуха, што се показало неизводивим.[121] Хитлерово одбијање да нареди повлачење довело је до смрти 200.000 њемачких и румунских војника; од 91.000 људи који су се предали у граду 31. јануара 1943, само се 6.000 вратило живо у Њемачку послије рата.[122]

Прекретница и пораз

Губици су наставили да расту након Стаљинграда, што је довело до оштрог смањења популарности партије и пада морала међу војском и цивилним становништвом.[123] Совјетске снаге су наставиле да потискују Нијемце на запад после неуспјеле њемачке офанзиве код Курска. До краја 1943, Нијемци су изгубили већину својих територијалних добитака на истоку.[124]. У Египту, Афрички корпус фелдмаршала Ервина Ромела су поразиле британске снаге под фелдмаршалом Бернардом Монтгомеријем у октобру 1942.[125] Савезничке снаге су се искрцале на Сицилији у јулу 1943, а у Италији у септембру.[126] У међувремену, амерички и британски бомбардери су, са базама у Британији, отпочели операције против Њемачке. У настојању да уништи њемачки морал, многим мисијама је намерно наређивано да бомбардују цивилне циљеве.[127] Ускоро њемачки производња авиона није могла да држи корак са губицима, а без ваздухопловне одбране, савезничка бомбардовања су постала још разорнија. Гађањем рафинерија нафте и фабрика, бомбардовања су до краја 1944. осакатила немачке ратне напоре.[128]

Дана 6. јуна 1944 , америчке, британске и канадски снаге су успоставиле Западни фронт искрцавањем у Нормандији.[129] Дана 20. јула 1944, Хитлер је једва преживио бомбашки напад.[130] Због тога је наредио сурову одмазду, што је довело до хапшења 7.000 и погубљењу преко 4.900 људи.[131] Неуспјешна Арденска офанзива (16. децембар 1944—25. јануар 1945) била је последња велика њемачки офанзива у рату и совјетске снаге су ушле у Њемачку 27. јануара.[132] Хитлерово одбијање да призна пораз и његово стално инсистирање да се рат мора водити до последњег човјека довело до непотребне смрти и разарања у завршним мјесецима рата.[133] Преко свог министра правде, Ота Тирака, наредио је да свако ко није спреман да се бори мора по кратком поступку на војни суд и на хиљаде људи је убијено.[134] У многим областима, људи су тражили начине да се предају надолазећим Савезницима, упркос опоменама мјесних вођа да наставе борбу. Степен самоубистава у Немачкој се повећаво, како се рат приближавао крају, посебно у крајевима у које је стизала Црвена армија. Хитлер је такође наредио намјерно уништавање саобраћајница, мостова, индустрије и друге инфраструктура — дектер спаљена земља — али министар за наоружање Алберт Шпер је успео у томе да се ово наређење не спроведе у потпуности.[133]

Филм Америчког ваздухопловства о разарања у центру Берлина у јулу 1945.

Током битке за Берлин (16. април 1945 — 2. мај 1945), Хитлер и његово особље су живјели у подземном Фирербункеру, док се Црвена армија приближавала.[135] Дана 30. априла, када су совјетске снаге биле далеко два блока од Рајхсканцеларије, Хитлер и Ева Браун су извршили самоубиство.[136] Дана 2. маја генерал Хелмут Вајдлинг је безусловно предао Берлин совјетском генералу Василију Чујкову. Хитлера је наследио велики адмирал Карл Дениц као предсједника Рајха и Гебелса као канцелар Рајха.[137] Гебелс и његова супруга Магда су починили самоубиство сутрадан, послије убиства своје шесторо дјеце.[138] Од 4. до 8. маја 1945. већина преосталих њемачких оружаних снага се предала безусловно. Акт о капитулацији Њемачке потписан је 7. маја, чиме је обиљежен крај Другог светског рата у Европи.[139]

Народна подршка Хитлеру је скоро у потпуности нестала како се рат приближавао крају.[140] Стопа самоубистава у Њемачкој је расла, нарочито у подручјима у којима је напредовала Црвена армија. Међу војницима и партијским особљем, самоубиство се често сматрало часном и јуначком алтернативом предаји. Пропаганда о нецивилизованом понашању напредујућих совјетских снага изазвала је панику међу цивилима на Источном фронту, нарочито међу женама, које су се плашиле силовања[141]. Више од хиљаду људи (од укупно око 16.000 становника) починило је самоубиство у Дениму око 1. маја 1945. године када се 65. армија 2. бјелокурског фронта прво пробила у дестиларију, а затим кроз град, вршећи масовна силовања, произвољно стрељајући цивиле и палећи зграде. Велики број самоубистава догодио се и у другим мјестима, укључујући Нојбранденбург (600 мртвих), Столп у Померанији (1.000 мртвих)[142] и Берлин, гдје је најмање 7.057 људи починило самоубиство 1945. године.[143]

Њемачке жртве

Њемачке избјеглице у Бедбургу, код Клевеа, 19. фебруара 1945. године

Процене о немачким ратним жртвама иду од 5,5 до 6,9 милиона особа.[144] Студија немачког историчара Ридигера Оверманса је дала бројку од 5,3 милиона убијених и несталних припадника немачке војске, рачунајући ту и око 900.000 регрутованих ван немачких граница из 1937, у Аустрији и средњој и источној Европи.[145] Цивилне жртве због савезничких стратегијских бомбардовања унутар граница из 1942. износиле су око 353.000. Друге бројке о цивилним жртвама износе око 300.000 Нијемаца (рачунајући и Јевреје) који су били жртве нацистичких политичких, расних и вјерских прогона[146] и 200.000 који су били убијени у нацистичком програму еутаназије.[147] Политички судови звани Зондергерихт осудили су на смрт око 12.000 чланова њемачког покрета отпора, док су цивилни судови су осудили још 40.000 Нијемаца.[148] Такође су се десила масовна силовања Нијемица.[149]

На крају рата, у Европи је било више од 40 милиона избјеглица,[150] њена привреда је пропала, а 70% њене индустријске инфраструктуре је било уништено.[151] Између 12 и 15 милиона Нијемаца је избјегло или протерано из источне и средње Европе у Њемачку.[152] Влада Западне Њемачке је процјенила да је број жртава износи 2,2 милиона мртвих цивила због бјекства и прогона Нијемаца и присилног рада Нијемаца у Совјетском Савезу.[153] Ова бројка је била неоспорена до 1990-их, када су неки историчари спустили број на 500.000—600.000 потврђених смртних случајева.[154][155][156] Њемачка влада је 2006. поновила свој став о 2—2,5 милиона смртних случајева.[b]

Географија

Територијалне промјене

Као резултат пораза у Првом свјетском рату и посљедњица Версајског споразума, Њемачка је изгубила Алзас-Лорену, Сјеверни Шлезвиг и Мемел. Сарска област је привремено постала протекторат Француске под условом да њени становници касније на референдуму одлуче којој ће се земљи касније придружити, а Пољска је постала засебна држава и дат јој је излаз на море кроз Пољски коридор, који је раздвајао Пруску од остатка Њемачке, док је Данциг постао слободан град.[157]

Њемачка је повратила контролу над Сарском облашћу кроз референдум одржан 1935. године, а Аустрију је анектирала у Аншлусу 1938. године.[158] Минхенским споразумом из 1938. Њемачка је стекла контролу над Судетима, а остатак Чехословачке је заузет шест мјесеци касније.[67] Под претњом инвазије са мора, Литванија је предала Мемел у марту 1939. године.[159]

Од 1939. до 1941. године, њемачке снаге су извршиле инвазију на Пољску, Француску, Луксембург, Холандију, Белгију, Југославију, Грчку и Совјетски Савез.[94] Мусолини је препустио Трст, Јужни Тирол и Истру Њемачкој 1943. године.[160] На том подручју су створена два марионетска округа: Оперативна зона Јадранско приморје и Оперативна зона Алпенворланд.[161]

Окупиране територије

Под изговор антипартизанских операција, Нијемци су убијали цивиле у 5.295 мјеста на простору окупиране Совјетске Бјелорусије[162]

Неке од окупираних територија су припојене Њемачкој у склопу Хитлеровог дуготрајног циља стварања Великогерманског Рајха. Неколико области, као што је Алзаз-Лорена, стављене су под надлежност сусједног гауа (округ). Иза припојених територија били су Рајхскомисаријати, квазиколонијални режими успостављени у неким окупираним земљама. Подручја стављена под њемачку управу, као што су Протекторат Чешка и Моравска, Рајхскомисаријат Остланд (обухватао балтичке земље и Бјелорусију) и Рајхскомисаријат Украјина. Освојена подручја Белгије и Француске стављена су под контролуд Војне управе Сјеверне Француске и Белгије.[163] Белгијски Ејпен-Малмеди, који је био у саставу Њемачке до 1919, јесте анектиран. Дио Пољске је припојен Рајху, а Генерално губернаторство је успостављено у средишњој Пољској.[164] Владе Данске, Норвешке (Рајхскомисаријет Норвешка) и Холандије (Рајхскомисаријат Холандија) стављене су под цивилну управу коју су углавном чинили домаћи становници.[163][c] Хитлер је намјеравао да ова подручја на крају укључи у састав Рајха.[165]

Послијератне промјене

Са издавање Берлинске деклрације 1945. и каснијим оснивањем Савазничко контролног савјета, четири савезничке силе су привремено преузеле власт у Њемачкој.[166] На Потсдамској конференцији у августу 1945. године, Савезници су договорили савезничку окупацију и денацификацију земље. Њемачке је подијељена у четири зоне, свака зона је била под контролом једне савезничке силе, која је изводила репарације из своје зоне. С обзиром да је већина индустријских области била у западним зонама, Совјетском Савезу су пренијете додатне репарације.[167] Савезнички контролни савјет је укинуо Пруску 20. маја 1947. године. Помоћ за Њемачку је почела да стиже из САД према Маршаловом плану 1948. године.[168] Окупација је потрајала до 1949. године, када су основане земље Западна Њемачка и Источна Њемачка. Њемачка је 1970. године довршила своју границу за Пољском потписивањем Варшавског споразума.[169] Њемачка је остала подијељена до 1990. године, када су Савезници одустали од свих захтјева према њемачкој територији Споразумом о коначном поравњању у односу на Њемачку, којим је и Њемачка одустала од потраживања територија које је изгубила током Првог свјетског рата.[170]

Политички систем

Идеологија

Националсоцијалистичка њемачка радничка партија је била крајње десничарска политичка странка која је стицала подршку у вријеме друштвених и финансијских потреса који су се десили са почетка Велике кризе 1929. године.[171] Док је био у затвору после неуспјелог Пивничког пуча 1923, Хитлер је написао Мајн кампф, где је изнио свој план трансформације њемачког друштва на основу расе.[172] Нацистичка идеологија је обједињавала елементе антисемитизма, расне чистоће и еугенике, и комбиновала их са пангерманизамом и територијалним ширењем са циљем добијања већег Лебенсраума за германске народе.[173] Режим је покушао да добије ову нову територију нападајући Пољску и Совјетски Савез, са намјером да депортује или убије Јевреје и Словене који тамо живе, а који су сматрали инфериорним у односу на аријевску расу и дијелом јудеобољшевичке завере.[174][175] Нацистички режим је вјеровао да сам Њемачка може побиједити бољшевичке снаге и сачувати човјечанство од свјетске доминације међународног јеврејства.[176] Други које су нацисти сматрали недостојним живота били су људи са менталним или физичким обољењима, Роми, хомосексуалци, Јеховини свједоци и друштвени отпадници.[177][178]

Под утицајем Фолкиш покрета, режим је био против културног модернизма и подржавао је развој велике војске на штету интелектуализма.[8][179] Креативност и умјетност су угушене, осим у случају када би могао да послужи као средство пропаганде.[180] Странка је користила симболе, као што је Крвава застава, и ритуале, као што су митинзи Нацистичке партије, да негује јединство и учврсти популарност режима.[181]

Власт

Хитлер, Геринг, Гебелс и Рудолф Хес током војне параде 1933. године

Хитлер је Њемачком владао аутократски испицањем Принципа вође (Фирерпринцип), који је тражио потпуно послушност свих подређених. Он је видио структуру власти као пирамиду, са собом — као непогрешиви вођа — на врху. Партијски положај није одређиван на изборима, а позиције су попуњаване именовањем од оних који су били на вишем положају.[182] Партија је користила пропаганду како би развила култ личности око Хитлера.[183] Историчари, као што је Кершав, наглашавају психолошки утицај Хитлерових говорничких способности.[184] Роџер Гил каже: „Његови покретни говори заузимали су ум и срца огромног броја њемачког народа: он је практично хипнотисао своју публику”.[185]

Док су највиши званичници извјештавали Хитлера и слиједили његову политику, имали су значајну аутономију.[186] Он је очекивао од званичника да „раде према фиреру” — да преузму иницијативу у промоцији политика и дјеловања у складу са циљевима партије и Хитлеровим жељама, без његовог учешћа у свакодневном одлучивању.[187] Влада није била координисано, кооперативно тијело, већ неорганизовани збир фракција које предоди партијска елита, која се борила да удвостручи моћ и стекле фирерову наклоност.[188] Хитлеров стил руковођења био је да да контрадикторна наређења свим подређенима и да их ставља на мјеста гдје су се њихове дужности и одговорности преклапале.[189] На тај начин је подстицао неповјерење, конкуренцију и сукобе између својих подређених, како би консолидовао и максимизирао властиту моћ.[190]

Узастопним Рајхсштатфалтер декретима од 1933. до 1935. године укинуте су конститутивне државе (ландер) Њемачке и замјењене су новом административном подјелом, гау, којом су управљале нацистичке вође (гаулајтери). [191]Промјене никада нису у потпуности спроведене, јер су се ландери и даље користили као административне подјеле за нека владина одјељења, као што је образовање. Ово је довело до бирократског замагљивања преклапајући надлежности и одговорности типичне за административни стил нацистичког режима.[192]

Јеврејски цивилни службеници су изгубили своје послове 1933. године, осим оних који су били у војној служби у Првом свјетском рату. Чланови Нацистичке партије или њени симпатизери су постављени на њихова мјеста.[193] Као дио поступка Глајхшалтунга, Закон о мјесној власти Рајха из 1935. укинуо је локалне изборе и од тада је градоначелнике постављало министрарство унутрашњих послова.[194]

Правни систем

Графикон који приказује псеудонаучну расну подјелу која је кориштена као расна политике Трећег рајха

Цивилни службеници и припадници војске су од августа 1934. године били дужни заклети се на безусловну послушност Адолфу Хитлеру. Овај закон је био основа Фирерпринципа, концепта по коме је Хитлерова ријеч изнад сваког постојећег закона.[195] Свако дјело које је Хитлер санкционисао — чак и убиство — постало је законито.[196] Свако законодавство које је предлагао кабинет министара морала је одобрити канцеларија замјеника фирера Рудолфа Хеса, која је могла ставити вето на именовања највиших цивилних службеника.[197]

Већина правосудних система и законских прописа Вајмарске републике који су се бавили неполитичким злочини опстали су и током и послије нацистичке ере.[198] Судови су пресуђивали и извршавали далеко више смртних пресуда него прије нацистичког преуземања власти.[198] Људи који су били осуђени за три или више прекршаја — чак и ситних — могли су се сматрати обичним преступницима и казне су им моглне бити на неодређено вријеме.[199] Људи као што су проститутке и џепароши су оцјењени као инхеретно криминални и пријетња расној заједници. Хиљаде људи је ухапше и осуђено на неодређено вријеме без суђења.[200]

Састанак четвори правника који су наметали нацистичку идеологију кроз правни систем Њемачке (с лијева на десно: Роланд Фрајслер, Франц Шлегелбергер, Ото Георг Тирак и Курт Ротенбергер)

Нова врста суда, Народни суд правде, успостављена је 1934. како би се бавила политичким случајевима.[201] Овај суд је пресудио више од 5.000 смртних пресуда до његовог распуштања 1945. године.[202] Смртна казна се могла добити због кривичних дјела као што је комунизам, штампање револуционарних летака или због шала на рачун Хитлера или другух званичника.[203] Гестапо је био задужен за истражно полицијско дјеловање како би се спровела националсоцијалистичке идеологија док су проналазили и затвара политичке преступнике, Јевреје и друге непожељне.[204] Политички преступници који су пуштени из притвора, обично су поново били ухапше од стране Гестапоа и затим послати у концентрационе логоре.[205]

Нацисти су користили пропаганду како би шири концепт Расеншанд (расна срамота) како би оправдали потребу за тавким законима.[206] У септембру 1935. године, донесени су Нирнбершки закони. Ови закони су на почетку забранили сексуалне односе и бракове између Јевреја и Аријеваца, а касније су проширени и на Роме, црнце или на њихове потомке.[207] Законом је такође забрање запошљавање Нијемица млађих од 45 године као послуге у јеврејским домовима.[208] Према Цивилном закону Рајха само они „њемачке или сродне крви” имали су право на држављанство.[209] То је значило да Јевреји и неаријевци нису имали право на држављанство. Текст закона је такође дозвољавао нацистима да одузму држављанство свима који нису довољно подржавали режим.[209] Додатна уредба издата у новембру дефинисала је као Јевреје особе које имају три јеврејска дједа и бабе или два дједа и бабе уколико су слиједили јеврејску вјеру.[210]

Војска и паравојска

Вермахт

Колона тенкова и других оклопних возила Панцервафеа код Стаљинграда

Јединствене оружане снаге Њемачке од 1935. до 1945. године носиле су назив Вермахт (одбрамбене снаге). Видови одбамбених снага су били Хер (копнена војска), Кригсмарине (морнарица) и Луфтвафе (ваздухопловство). Од 2. августа 1934. године, припадници оружаних снага били су дужни положити заклетву на безусловној вијерности Хитлеру лично. Као супротност ранијој заклетви, која се полагала на вијерност уставу земље и њеним законима, нова заклетва је од припадника оружаних снага тражила да послушају Хитлер чак и ако им наређено да предузму нешто незаконито.[211] Хитлер је одлучио да оружане снаге морају толерисати, чак и пружити логистичку подршку, Ајнзацгрупе — мобилним одредима смрти који су одговорни за смрти милионе људи у источној Европи — када је то било тактички могуће.[212] Припадници Вермахта су учествовали и непосредно у Холокаусту стрељањем цивила или извршењем геноцида под маском противпартизанских операција.[213] Према партијског агенди Јевреји су били главни подстрекачи партизанске борбе и према томе морали су да се елиминишу.[214] Хајнрих је 8. јула 1941. године најавио да се сви Јевреји сматрају партизанима и наредио је да се сви Јевреји мушког пола старости од 15 до 45 година стрељају.[215] До августа, наређење је проширено на цјелокупно јеврејско становништво.[216]

Упркос напорима земље да се војно припреми, привреда није могла да одржи дуготрајни рат. Стратегија је развијена на основу тактите Блицкриг (муњевити рат), која је укључивала брзе координисане нападе који су избјегавали јаке непријатељске тачке. Напади су почињали са артиљеријским гранатирање, затим бомбардовањем и кажњавањем. Затим би усљедио тенковски напад и на крају би се пјешадија како би обезбједила заузету област.[217] Побједе су настављене до средине четрдесетих година, али неуспијех да се побиједи Британија била је прва прекретница у рату. Одлука о нападу на Совјетски Савез и одлучујући пораз у Стаљинграду, довео је до повлачења њемачке војске и евентуалног губитка рата.[218] Укупан број војника који су служили у Вермахту до 1935. до 1945. године био је око 18,2 милиона, од чега је 5,3 милиона погинуло.[145]

СА и СС

(горе) Припадници СА спроводе бојкот јеврејских радњи, 1. април 1933. године
(доле) Инспекција снага ССдивизија Тјелесна гарда Адолфа Хитлера у Берлину, 1938. године

Штурмабтајлунг (СА; јуришни одред), основан 1921. године, био је прво паравојно крило Нацистичке партије; њихов почетни задатак био је да заштити нацистичке вође на скуповима и митинзима.[219] Они су такође учествовали у уличним борбама против супарничких политичких странака и насилних акција против Јевреја и других.[220] Под вођством Ернеста Рема СА је до 1934. године имао преком пола милиона припадника — укључујући резерву 4,5 милиона — у то вријеме регуларна војска је још увијек била ограничена на 100.000 војника према Версајском споразмуму.[221]

Рем се надао да ће преузети заповједништво над војска и да ће је апсорбовати у редове СА.[222] Хиндебурга и министар одбране Вернер фон Бломберг су пријетили наметањем ратног закона уколико се дјелатности СА не ограниче.[223] Хитлер је такође сумњао да Рем има намјеру да га смијени, па је наредио убиства Рема и других политичких непријатеља. До 200 људи је убијено од 30. јуна до 2. јула 1934. у догађају познатом као Ноћ дугих ножева.[224] Након ове чистке, СА више није била главна сила.[225]

Шуцштафел (СС; Заштитни ешалон) прбобитно је био мала телохранитељска јединица у оквиру СА, а која је постала једна од највећих и најмоћнијих скупина у Трећем рајху.[226] Предвођена рајхсфирером СС Хајнрихом Химлером од 1929. године, СС до 1938. године имала преко четвртине милиона припадника.[227] Химлер је у почетку СС видио као елитну скупину телохранитеља, Хитлерову посљедњу линију одбране.[228] Вафен-СС, војни огранак СС, постао је дефакто четврити вид Вермахта, међутим, никада није био „озбиљни супарник” Херу. Никада није добила потпуну „независну команду” и по питању тешког оружја и опреме зависила је од војске. До краја 1942. године како се потиснута Совјетска војска опорављала и како су губици Вафен-СС расли, изборни и расни захтјеви више нису поштовани.[229][230] Са регрутовањем заснованим на експанзији, Вафен-СС до 1943. године више није могао претендовати на елитни борбени статус.[231] Јединице Вафен-СС починиле су многе злочине над цивилима и савезницима.[232] До 60.000 припадника Вафен-СС служило је у концентрационим логорима и логорима смрти.[233] Трећину припадника Ајнзацгрупе који су били одговорни за масовна убиства, регрутовало је особље Вафен-СС.[234] Од 1935. па надаље, СС је спроводио прогон Јевреја, који су били заробљени у гетоима и концентрационим логорима.[235] Са избијањем Другог свјетског рата, јединице Ајнзацгрупе СС пратиле су војску у Пољској и Совјетском Савезу, гдје су од 1941. до 1945. године убили више од два милиона људи, укључујући 1,3 милиона Јевреја.[236][237] СС-Тотенкофвербанде (јединице „Мртвачка глава”) водиле су концентрационе логоре и логоре смрти, гдје су убијени милиони људи.[238][239]

Химлер је 1931. године организовао објавјештају службу СС познату као Зихерхајтсдинст (СД; Безбједносна служба) под заповједништвом свог замјеника, Хајдриха.[240] Ова организација била је задужена за проналажење и хапшење комуниста и других политичких противника.[241][242] Химлер започео успостављање паралелне привреде под покровитељством Главне канцеларије СС за привреду и администрацију. Ово холдинг предузеће је посједовало корпорације за становање, фабрике и издавачке куће.[243][244]

Привреда

Економија Рајха

Постројење синтетичког уља ИГ Фарбена у изградњу код Буна Верке (1941). Ово постројење је било дио комплекса у концентрационом логору Аушвиц

Ратна привреда и принудни рад

Жена са беџом Остарбајтер и посторејењу ИГ Фарбена у Аушвицу

Финансијска експлоатација освојених територија

Њемачки плен складиште у дворској цркви Елинген, Баварска (април 1945)

Расна политика и еугеника

Расизам и антисемитизам

Расизам и антисемитизам су били основна начела Нациситчке партије и нацистичког режима. Расна политика Трећег рајха била је заснована на увјерење о постојању супериорне више расе. Нацисти су исказивали постојање расног сукоба између Аријевске више расе и нижих раса, нарочито Јевреја, који су сматрани мјешавином раса која се инфилтрирала у друштво и која је одговорна за експлоатацију и репресију Аријевске расе.[245]

Прогон Јевреја

Нацистички бојкот јеврејског пословања, април 1933. године. Протестанти узвикују „Нијемци! Браните се! Не купујте од Јевреја!”

Прогон Рома

Људи са инвалидитетом

Постер Канцеларије за расну политику Трећег рајха: „60.000 рајхсмарака је колико ова особа са насљедном болешћу кошта заједницу током свога живота. Суграђани, то је и ваш новац.”

Генералплан Ост

Холокауст и коначно рјешење

Вагон препун лешева испред крематоријума у концентрационом логору Бухенвалд који је ослободила америчка војска, 1945. година

Прогон Пољака

Злостављање совјетских ратних заробљеника

Совјетски ратни заробљеници у Маутхаузену

Друштво

Образовање

Улога жене и породице

Здравље

Статуе које представљају идеално тијело постављене су по улицама Берлина од Љетњих олимпијских игара 1936. године

Енвиронментализам

Прогон цркава

Отпор режиму

Култура

Цензура

Нацистичко спаљивање књига 10. маја 1933. године у Берлину, гдје су спаљене књиге јеврејски и љевичарских аутора

Архитектура и умјетност

Планови за Берлин под именом Фолксхале и тријуфални лук који је требало изградити на оба краја ширег булевара

Филм

Лени Рифенштал (иза камермана) на Љетним олимпијским играма 1936. године

Заоставштина

Оптужени на Нирнбершком процесу

Савезничке силе су организовала суђења за ратне злочине, почевши са Нирнбершким процесом, одржаним од новембра 1945. до октобра 1946. за 23 висока нацистичка званичника. Оно си уоптужени по четири тачке — завјера да се почине злочини, злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности — које су у супротности са међународним законима који су се тицали ратовања.[246] Сви осим тројице оптужених су проглашени кривим; дванаесторо њих је осуђено на смрт.[247] На 12 накнадних нирнбешких поступка оптужена су 184 лица, а суђења су одржана од 1946. до 1949.[246] године. Између 1946. до 1949. године, Савезници су истражили 3.887 случајева, од којих је 489 изведено на суђење. Резултат је осуђивање 1.426 људи: 297 је осуђено на смрт, 279 је осуђено на доживотни затвор, док је остатак добио мање казне. Око 65% смртних пресуда.[248] Пољска је била дјелотворнија од других држава у истраживању ратних злочина, нпр. процесирала је 673 од укупно 789 особља логора Аушвиц који су доведени на суђење.[249]

Политички програм који су подржавали Хитлер и Нацистичка партија довео је до свјетског рата, остављајући иза себе девастирану и опустошену Европу. Сама Њемачка је претрпјела велико уништење, окарактерисано као Штунде нул (нулти сат).[250] Број цивила убијених током Другог свјетског рата био је без преседана у историји ратовања.[251] Нацистичка идеологија и акције које је предузео режим су скоро универзално оцјењене као озбиљно неморалне.[252] Историчари, филозофи и политичари често користи ријеч „зло” како би описали Хитлеров и нацистички режим.[253] Интерес за Трећи рајх настављен је у медијима и академском свијету. Док Еван даје оцјену да ова ера „пружа скоро универзални апел, јер њен убилачки расизам стоји као опомена за цијело човечанство”,[254] млади неонацисти уживају вриједносни шок користећи нацистичке симболе или слогане.[255] Приказивање и употреба нацистичких симбола као што су заставе, кукасти крст или нацистички поздрави, нелегално је у Њемачкој и Аустрији.[256][257]

Поступак денацификације, који су покренули Савезници као начин уклањања чланова Нацистичке партије био је само дјелимично успјешан, јер је потреба за стручњацима у областима као што је медицина и инжињеринг била превелика. Међутим, израживање нацистички ставова било је наметнуто, а они који су ипак изражавали овакве ставове често су отпуштани са посла.[258] Од непосредног међуратног периода до педесетих година, људи су избјегавали да причају о нацистичком режиму или властитим ратним искуствима. Иако је готово свака породица претрпјела губитке током рата или је имала неку своју причу о рату, Нијемци су ипак ћутали о својим искуствима и осјећали су колективну кривицу, чак и ако нису били непосредно умјешани у ратне злочине.[259]

Суђење Адолфу Ајхману 1961. године и приказивање телевизијске минисерије Холокауст 1979. године довели су до поступка Вергангенхајтзбевалтигунг (суочавање са прошлошћу) за многе Нијемце.[255][259] Када је учење о нацистичкој Њемачкој ушло у школски програм почевши од седамдесетих година, људи су почели да истражују искуства чланова њихових породица. Проучавање овог раздобља и воља да се критички испитају његове грешке је довело до развоја јаке демократије у Њемачкој, али и са дуготрајно скривеним антисемитским и неонацистичким појавама.[259]

Види још

Напомене

  1. ^ Грешка код цитирања: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом raeder.
  2. ^ Грешка код цитирања: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом estimate.
  3. ^ Грешка код цитирања: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом districts.

Референце

  1. ^ Lauryssens 1999, стр. 102.
  2. ^ Childers 2017, стр. 22–23, 35, 48, 124–130, 152, 168–169, 203–204, 225–226.
  3. ^ Evans 2003, стр. 103–108.
  4. ^ Evans 2003, стр. 186–187.
  5. ^ Evans 2003, стр. 170–171.
  6. ^ Goldhagen 1996, стр. 85.
  7. ^ Evans 2003, стр. 179–180.
  8. 8,0 8,1 Kershaw 2008, стр. 81.
  9. ^ Evans 2003, стр. 180–181.
  10. ^ Evans 2003, стр. 181, 189.
  11. ^ Childers 2017, стр. 103.
  12. ^ Shirer 1960, стр. 136–137.
  13. ^ Goldhagen 1996, стр. 87.
  14. ^ Evans 2003, стр. 293, 302.
  15. ^ Shirer 1960, стр. 183–184.
  16. ^ Evans 2003, стр. 329–334.
  17. ^ Evans 2003, стр. 354.
  18. ^ Evans 2003, стр. 351.
  19. ^ Shirer 1960, стр. 196.
  20. ^ Evans 2003, стр. 336.
  21. ^ Evans 2003, стр. 358–359.
  22. ^ Shirer 1960, стр. 201.
  23. ^ Evans 2005, стр. 109, 637.
  24. ^ McNab 2009, стр. 14.
  25. ^ Bracher 1970, стр. 281–87.
  26. 26,0 26,1 Shirer 1960, стр. 200.
  27. ^ Evans 2005, стр. 109.
  28. ^ Koonz 2003, стр. 73.
  29. ^ Shirer 1960, стр. 202.
  30. ^ Shirer 1960, стр. 268.
  31. ^ Evans 2005, стр. 14.
  32. ^ Cuomo 1995, стр. 231.
  33. ^ McNab 2009, стр. 54.
  34. ^ McNab 2009, стр. 56.
  35. ^ Kershaw 2008, стр. 309–314.
  36. ^ Evans 2005, стр. 31–34.
  37. ^ Overy 2005, стр. 63.
  38. ^ Shirer 1960, стр. 226–227.
  39. ^ Kershaw 2008, стр. 317.
  40. ^ Shirer 1960, стр. 230.
  41. ^ Kershaw 2001, стр. 50–59.
  42. ^ Evans 2003, стр. 344.
  43. ^ Evans 2008, map, p. 366.
  44. ^ Walk 1996, стр. 1–128.
  45. ^ Friedländer 2009, стр. 44–53.
  46. ^ Fritzsche 2008, стр. 76–142.
  47. ^ Hildebrand 1984, стр. 20–21.
  48. ^ Childers 2017, стр. 248.
  49. ^ Shirer 1960, стр. 209.
  50. ^ Shirer 1960, стр. 209–210.
  51. ^ Evans 2005, стр. 618.
  52. ^ Shirer 1960, стр. 210–212.
  53. ^ Evans 2005, стр. 338–339.
  54. ^ Evans 2005, стр. 623.
  55. ^ Kitchen 2006, стр. 271.
  56. ^ Evans 2005, стр. 629.
  57. ^ Evans 2005, стр. 633.
  58. 58,0 58,1 Evans 2005, стр. 632–637.
  59. ^ Evans 2005, стр. 641.
  60. ^ Shirer 1960, стр. 297.
  61. ^ Steiner 2011, стр. 181–251.
  62. ^ Evans 2005, стр. 646–652.
  63. ^ Evans 2005, стр. 667.
  64. ^ Kershaw 2008, стр. 417.
  65. ^ Kershaw 2008, стр. 419.
  66. ^ Evans 2005, стр. 668–669.
  67. 67,0 67,1 Evans 2005, стр. 671–674.
  68. ^ Evans 2005, стр. 683.
  69. ^ Beevor 2012, стр. 24.
  70. ^ Mazower 2008, стр. 264–265.
  71. ^ Weinberg 2010, стр. 60.
  72. ^ Evans 2005, стр. 689–690.
  73. ^ Kershaw 2008, стр. 486.
  74. ^ Evans 2005, стр. 691.
  75. ^ Kershaw 2008, стр. 496.
  76. ^ Snyder 2010, стр. 116.
  77. ^ Molotov-Ribbentrop Pact, 1939.
  78. ^ Mazower 2008, chapter 9.
  79. ^ Weinberg 2005, стр. 414.
  80. ^ Martin 2005, стр. 279–80.
  81. ^ Evans 2005, стр. 699–701.
  82. ^ Beevor 2012, стр. 22, 27–28.
  83. ^ Beevor 2012, стр. 32.
  84. ^ Longerich 2010, стр. 148–149.
  85. ^ Longerich 2010, стр. 144.
  86. ^ Evans 2008, стр. 15.
  87. ^ Beevor 2012, стр. 40.
  88. ^ Mazower 2008, стр. 260.
  89. ^ Beevor 2012, стр. 73–76.
  90. ^ Evans 2005, стр. 120.
  91. ^ Shirer 1960, стр. 709.
  92. ^ Beevor 2012, стр. 70–71, 79.
  93. ^ Shirer 1960, стр. 715-719.
  94. 94,0 94,1 Shirer 1960, стр. 696–730.
  95. ^ Kershaw 2008, стр. 562.
  96. ^ Mazower 2008, стр. 265.
  97. ^ Evans 2008, стр. 333–334.
  98. ^ Mazower 2008, стр. 271.
  99. ^ Mazower 2008, стр. 272, 279.
  100. 100,0 100,1 Mazower 2008, стр. 262.
  101. ^ Shirer 1960, стр. 753, 774–782.
  102. ^ Kershaw 2000b, стр. 301–303, 309–310.
  103. ^ Harding 2006.
  104. ^ Evans 2008, стр. 151.
  105. ^ Kershaw 2008, стр. 584.
  106. ^ Evans 2008, стр. 149.
  107. ^ Evans 2008, стр. 153.
  108. ^ Shirer 1960, стр. 815–816.
  109. ^ Tomasevich 1975, стр. 52–53.
  110. ^ Richter 1998, стр. 616.
  111. ^ Evans 2008, стр. 160–161.
  112. ^ Evans 2008, стр. 189–190.
  113. ^ Stolfi 1982, стр. 32–34, 36–38.
  114. ^ Stolfi 1982, стр. 45–46.
  115. ^ Shirer 1960, стр. 900–901.
  116. ^ Evans 2008, стр. 43.
  117. ^ Mazower 2008, стр. 284–287.
  118. ^ Mazower 2008, стр. 290.
  119. ^ Glantz 1995, стр. 108–110.
  120. ^ Melvin 2010, стр. 282, 285.
  121. ^ Evans 2008, стр. 413, 416–417.
  122. ^ Evans 2008, стр. 419–420.
  123. ^ Kershaw 2011, стр. 208.
  124. ^ Shirer 1960, стр. 1007.
  125. ^ Evans 2008, стр. 467.
  126. ^ Evans 2008, стр. 471.
  127. ^ Evans 2008, стр. 438–441.
  128. ^ Evans 2008, стр. 461.
  129. ^ Beevor 2012, стр. 576–578.
  130. ^ Beevor 2012, стр. 604–605.
  131. ^ Shirer 1960, стр. 1072.
  132. ^ Shirer 1960, стр. 1090–1097.
  133. 133,0 133,1 Kershaw 2008, стр. 910–912.
  134. ^ Kershaw 2012, стр. 224–225.
  135. ^ Shirer 1960, стр. 1108.
  136. ^ Kershaw 2008, стр. 954–955.
  137. ^ Shirer 1960, стр. 1126.
  138. ^ Beevor 2002, стр. 381.
  139. ^ Beevor 2002, стр. 400–402.
  140. ^ Evans 2008, стр. 714.
  141. ^ Kershaw 2011, стр. 355–357.
  142. ^ Lakotta 2005, стр. 218–221.
  143. ^ Goeschel 2009, стр. 165.
  144. ^ Hubert 1998, стр. 272.
  145. 145,0 145,1 Overmans 2000, стр. Bd. 46.
  146. ^ Germany Reports 1961, стр. 62.
  147. ^ Bundesarchiv.
  148. ^ Hoffmann 1996, стр. xiii.
  149. ^ Beevor 2002, стр. 31–32, 409–412.
  150. ^ Time, 9 July 1979.
  151. ^ Pilisuk & Rountree 2008, стр. 136.
  152. ^ Douglas 2012, стр. 1.
  153. ^ Die deutschen Vertreibungsverluste, 1939/50, стр. 38, 46.
  154. ^ Overmans 1994, стр. 51–63.
  155. ^ Haar 2009, стр. 363–381.
  156. ^ Hahn & Hahnova 2010, стр. 659–726.
  157. ^ Evans 2003, стр. 62.
  158. ^ Evans 2005, стр. 623, 646–652.
  159. ^ Shirer 1960, стр. 461–462.
  160. ^ Shirer 1960, стр. 1005.
  161. ^ Wedekind 2005, стр. 111.
  162. ^ Khatyn State Memorial Complex.
  163. 163,0 163,1 Evans 2008, стр. 373.
  164. ^ Longerich 2010, стр. 147.
  165. ^ Umbreit 2003, стр. 26.
  166. ^ Berlin Declaration 1945.
  167. ^ Hitchcock 2004, стр. 19–25.
  168. ^ Hitchcock 2004, стр. 145.
  169. ^ Smith & Davis 2005, стр. 289–290.
  170. ^ Boczek 2005, стр. 134.
  171. ^ Evans 2005, стр. 7–9.
  172. ^ Kershaw 2008, стр. 146–147.
  173. ^ Evans 2008, стр. 7.
  174. ^ Bendersky 2007, стр. 161.
  175. ^ Gellately 1996, стр. 270–274.
  176. ^ Bytwerk 1998.
  177. ^ Longerich 2010, стр. 49.
  178. ^ Evans 2008, стр. 759.
  179. ^ Evans 2005, стр. 7, 443.
  180. ^ Evans 2005, стр. 210–211.
  181. ^ Evans 2005, стр. 121–122.
  182. ^ Kershaw 2008, стр. 170, 172, 181.
  183. ^ Evans 2005, стр. 400.
  184. ^ Kershaw 2008, стр. 105–106.
  185. ^ Gill 2006, стр. 259.
  186. ^ Kershaw 2001, стр. 253.
  187. ^ Kershaw 2008, стр. 320–321.
  188. ^ McElligott, Kirk & Kershaw 2003, стр. 6.
  189. ^ Speer 1971, стр. 281.
  190. ^ Manvell & Fraenkel 2007, стр. 29.
  191. ^ Evans 2005, стр. 48–49.
  192. ^ Freeman 1995, стр. 6.
  193. ^ Evans 2005, стр. 14–15, 49.
  194. ^ Evans 2005, стр. 49.
  195. ^ Evans 2005, стр. 43–44.
  196. ^ Evans 2005, стр. 45.
  197. ^ Evans 2005, стр. 46.
  198. 198,0 198,1 Evans 2005, стр. 75.
  199. ^ Evans 2005, стр. 76.
  200. ^ Evans 2005, стр. 79–80.
  201. ^ Evans 2005, стр. 68, 70.
  202. ^ Evans 2008, стр. 514.
  203. ^ Evans 2005, стр. 72.
  204. ^ Weale 2012, стр. 154.
  205. ^ Evans 2005, стр. 73.
  206. ^ Evans 2005, стр. 539, 551.
  207. ^ Gellately 2001, стр. 216.
  208. ^ Kershaw 2008, стр. 346.
  209. 209,0 209,1 Evans 2005, стр. 544.
  210. ^ Kershaw 2008, стр. 347.
  211. ^ Evans 2005, стр. 43–45.
  212. ^ Longerich 2010, стр. 146.
  213. ^ Longerich 2010, стр. 242–247.
  214. ^ Kershaw 2000b, стр. 467.
  215. ^ Longerich 2010, стр. 198.
  216. ^ Longerich 2010, стр. 207.
  217. ^ Constable 1988, стр. 139, 154.
  218. ^ Evans 2008, стр. 760–761.
  219. ^ Weale 2012, стр. 15–16.
  220. ^ Weale 2012, стр. 70, 166.
  221. ^ Weale 2012, стр. 88.
  222. ^ Kershaw 2008, стр. 306.
  223. ^ Tooze 2006, стр. 67.
  224. ^ Kershaw 2008, стр. 306–313.
  225. ^ Kershaw 2008, стр. 313.
  226. ^ Weale 2012, стр. 1, 26–29.
  227. ^ Longerich 2012, стр. 113, 255.
  228. ^ Longerich 2012, стр. 122–123.
  229. ^ Stein 2002, стр. 18, 287.
  230. ^ Weale 2012, стр. 195.
  231. ^ Wegner 1990, стр. 307, 313, 325, 327–331.
  232. ^ Stein 2002, стр. 75–76, 276–280.
  233. ^ Wiederschein 2015.
  234. ^ Bartrop & Jacobs 2014, стр. 1424.
  235. ^ Longerich 2012, стр. 215.
  236. ^ Kershaw 2008, стр. 518–519.
  237. ^ Rhodes 2002, стр. 257.
  238. ^ Weale 2012, стр. 116.
  239. ^ Evans 2008, стр. 318.
  240. ^ Longerich 2012, стр. 125.
  241. ^ Longerich 2012, стр. 212–213.
  242. ^ Weale 2012, стр. 411.
  243. ^ Sereny 1996, стр. 323, 329.
  244. ^ Evans 2008, стр. 343.
  245. ^ Longerich 2010, стр. 30–32.
  246. 246,0 246,1 Evans 2008, стр. 741.
  247. ^ Shirer 1960, стр. 1143.
  248. ^ Marcuse 2001, стр. 98.
  249. ^ Rees 2005, стр. 295–96.
  250. ^ Fischer 1995, стр. 569.
  251. ^ Murray & Millett 2001, стр. 554.
  252. ^ Kershaw 2000, стр. 1–6.
  253. ^ Welch 2001, стр. 2.
  254. ^ Evans 2009, стр. 56.
  255. 255,0 255,1 The Economist 2015.
  256. ^ Strafgesetzbuch, section 86a.
  257. ^ Allied Agreement 1945.
  258. ^ Evans 2008, стр. 748–749.
  259. 259,0 259,1 259,2 Sontheimer 2005.

Литература

Historiography and memory
  • Art, David. The Politics of the Nazi Past in Germany and Austria. New York & London: Cambridge University Press, 2005.
  • Bartov, Omer. The Holocaust: Origins, Implementation, Aftermath. New York: Routledge, 2000.
  • Egremont, Max. Forgotten Land: Journeys among the Ghosts of East Prussia. New York: Farrar, Straus, and Giroux, 2011.
  • Eley, Geoff. From Unification to Nazism: Reinterpreting the German Past. London: Allen & Unwin, 1986.
  • Evans, Richard J. The Third Reich in History and Memory (2015) excerpt and text search
  • Evans, Richard J. "From Hitler to Bismarck: 'Third Reich' and Kaiserreich in Recent Historiography: Part II." The Historical Journal (1983) 26#4 pp: 999–1020.
  • Evans, Richard J. Rereading German History: From Unification to Reunification 1800–1996. New York: Routledge, 1997.
  • Fisher, Marc. After the Wall: Germany, the Germans, and the Burdens of History. New York: Simon & Schuster, 1995.
  • Frei, Norbert. Adenauer's Germany and the Nazi Past: The Politics of Amnesty and Integration. New York: Columbia University Press, 2002.
  • Gregor, Neil. Haunted City: Nuremberg and the Nazi Past. New Haven: Yale University Press, 2008.
  • Heilbronner, Oded. "The Role of Nazi Antisemitism in the Nazi Party's Activity and Propaganda: A Regional Historiographical Study." The Leo Baeck Institute Yearbook (1990) 35#1 pp: 397–439.
  • Herf, Jeffrey. Divided Memory: The Nazi Past in the Two Germanys. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1999.
  • Hiden, John, and John E. Farquharson. Explaining Hitler's Germany: Historians and the Third Reich (Batsford Academic and Educational Ltd., 1989)
  • Hofer, Walther. "Fifty years on: historians and the Third Reich." Journal of Contemporary History (1986): 225–251. in JSTOR
  • Jarausch, Konrad H. "Removing the Nazi stain? The quarrel of the German historians." German Studies Review (1988): 285–301. in JSTOR
  • Jarausch, Konrad H. After Hitler: Recivilizing Germans, 1945–1995. New York: Oxford University Press, 2008.
  • Johnson, Eric and Karl-Heinz Reuband. What We Knew: Terror, Mass Murder, and Everyday Life in Nazi Germany. New York: Basic Books, 2006.
  • Kershaw, Ian. The Nazi Dictatorship: Problems and Perspectives of Interpretation. New York & London: Bloomsbury Academic, 2000.
  • Klemperer, Victor. Language of the Third Reich: LTI. New York & London: Continuum, 2006.
  • Kohut, Thomas. A German Generation. New Haven and London: Yale University Press, 2012.
  • Lamberti, Marjorie. "The Search for the 'Other Germany': Refugee Historians from Nazi Germany and the Contested Historical Legacy of the Resistance to Hitler." Central European History (2014) 47#2 pp: 402–429.
  • Leitz, Christian, ed. The Third Reich: The Essential Readings (Wiley-Blackwell, 1999)
  • Liddell-Hart, B.H. The German Generals Talk. New York: Quill, 1979 [1948].
  • Low, Alfred D. The Third Reich and the Holocaust in German Historiography: Toward the Historikerstreit of the Mid-1980s (East European Monographs, 1994)
  • MacDonogh, Giles. After the Reich: The Brutal History of the Allied Occupation. New York: Basic Books, 2009.
  • Macfarlane, Daniel. "Projecting Hitler: representations of Adolf Hitler in English-language film, 1968–1990." (thesis), University of Saskatchewan, Saskatoon (2004). online
  • Maier, Charles S. The Unmasterable Past: History, Holocaust, and German National Identity. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1998.
  • Marrus, Michael R. The Holocaust in History. New York: Meridian, 1987.
  • Niven, Bill. Facing the Nazi Past: United Germany and the Legacy of the Third Reich (Routledge, 2003)
  • Petropoulos, Jonathan, and John K. Roth, eds. Gray Zones: Ambiguity and Compromise in the Holocaust and its Aftermath. New York and Oxford: Berghahn Books, 2005.
  • Potter, Pamela M. "Dismantling a dystopia: On the historiography of music in the Third Reich." Central European History (2007) 40#4 pp: 623.
  • Schlie, Ulrich. "Today's view of the Third Reich and the Second World War in German historiographical discourse." The Historical Journal (2000) 43#2 pp: 543–564.
  • Stackelberg, Roderick. Routledge Companion to Nazi Germany (Routledge, 2007)
  • Stern, Fritz. Five Germanys I Have Known. New York: Farrar, Straus and Giroux, 2007.
  • Stone, Dan (2011). Histories of the Holocaust. Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956679-2. 
  • Taylor, Frederick. Exorcising Hitler: The Occupation and Denazification of Germany. New York & Berlin: Bloomsbury Press, 2011.
  • Tormey, Simon. Making Sense of Tyranny: Interpretations of Totalitarianism (Manchester University Press, 1995)

Додатна литература

  • „Introduction to the Holocaust”. United States Holocaust Memorial Museum. Приступљено 12. 5. 2013. 
  • Price, Alfred (2003). Targeting the Reich: Allied Photographic Reconnaissance over Europe, 1939–1945. London: Military Book Club. ISBN 0-7394-3496-9. 
  • Tooze, Adam (2006). The Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy. London; New York: Allen Lane. 
  • Toynbee, Arnold, ed. (1954) Survey Of International Affairs: Hitler's Europe 1939-1946
  • Uekötter, Frank (2006). The Green and the Brown: A History of Conservation in Nazi Germany. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84819-0. 
  • Uekötter, Frank (2005). „Polycentrism in Full Swing: Air Pollution Control in Nazi Germany”. Ур.: Brüggemeier, Franz-Josef; Cioc, Mark; Zeller, Thomas. How Green Were the Nazis?: Nature, Environment, and Nation in the Third Reich. Athens: Ohio University Press. 
  • Umbreit, Hans (2003). „Hitler's Europe: The German Sphere of Power”. Ур.: Kroener, Bernhard; Müller, Rolf-Dieter; Umbreit, Hans. Germany and the Second World War, Vol. 5. Organization and Mobilization in the German Sphere of Power. Part 2: Wartime Administration, Economy, and Manpower Resources, 1942–1944/5. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820873-0. 
  • Weale, Adrian (2012) [2010]. Army of Evil: A History of the SS. New York; Toronto: NAL Caliber (Penguin Group). ISBN 978-0-451-23791-0. 
  • Wedekind, Michael (2005). „The Sword of Science: German Scholars and National Socialist Annexation Policies in Slovenia and Northern Italy”. Ур.: Haar, Ingo; Fahlbusch, Michael. German Scholars and Ethnic Cleansing (1920–1945). New York: Berghahn. ISBN 978-1-57181-435-7. 
  • „Wirtschaft und Statistik”. Wirtschaft und Statistik (на језику: немачки). Wiesbaden: Statistisches Bundesamt Deutschland. октобар 1956. 
  • Zeitlin, Jonathan (1955). „Flexibility and Mass Production at War: Aircraft Manufacture in Britain, the United States, and Germany, 1939–1945”. Technology and Culture. 36 (1): 46—79. JSTOR 3106341. doi:10.2307/3106341. 

Спољашње везе